Home
Svaka mašina koju je čovek napravio da bi olaksao sebi život, ispušta otrove u prirodu. Oni nikome nisu upadali u oči i niko nije smatrao da tome treba naći rešenje. Svaki sprej značio je trovanje i smanjenje vazdušnog omotača, svaki fabrički dim smanjivao je mogućnost udisanja svežeg vazduha... I tako u nedogled, sve dok se jednog dana nismo našli u poziciji da ne vidimo susednu zgradu od zagađenja,izduvnih gasova i smoga. Nije ništa bolje ni u nekim porodicama, u kojima roditelji puše u prisustvu svojih beba, i od malena ih truju. Šta je potrebno da se desi pa da čovek shvati da sve to što radi, ne radi u svoju korist? Naučnici svakodnevno upozoravaju na opasnost od štetnih gasova, na smanjenje vazdušnog omotača, topljenje glečera, globalno zagrevanje... Mi samo zadovoljni odlaskom na svež planinski, ali neće ni te planine, na kojima svakodnevno niču nove kuće, hoteli... biti naša pluća, naš spasilac. Njihova malobrojna drveća prestace da dišu za nas.
Ne treba zaboraviti divnu izreku: ,,Mi ovu planetu nismo nasledili od naših očeva, već smo je pozajmili od naših unuka“. Svi dobro znamo šta radimo sa nasledstvom, neko ga potroši, mnogi unište a retko ko ga čuva i neguje. To isto važi i za ovu planetu. Čovek se ponaša kao da je ono tu za njegovog života, a zatim umire s njim. Ne! Mi smo sve ovo pozajmili od naših nerodjenih i treba to da im ostavimo.
Ne treba zaboraviti divnu izreku: ,,Mi ovu planetu nismo nasledili od naših očeva, već smo je pozajmili od naših unuka“. Svi dobro znamo šta radimo sa nasledstvom, neko ga potroši, mnogi unište a retko ko ga čuva i neguje. To isto važi i za ovu planetu. Čovek se ponaša kao da je ono tu za njegovog života, a zatim umire s njim. Ne! Mi smo sve ovo pozajmili od naših nerodjenih i treba to da im ostavimo.
