Home
Ljudsko saznanje o sopstvenim korenima je daleko od statusa potpunog. Međutim, čini se, da svaki dan saznajemo nešto novo, i da smo stalno u poziciji da preispitujemo, naizgled, potvrđene pretpostavke i činjenice.
Pojam karike koja nedostaje je direktno vezan za poreklo čoveka, tačnije vrste Homo sapiens sapiens. Pomenuta nedostajuća karika bi bila, ništa drugo, nego ona vrsta našeg pretka, koja bi predstavljala prelaz sa našeg majmunskog na našeg čovečijeg pretka (pod uslovom da smo zaista nastali razvojem majmuna). Arheološka Istraživanja su otkrila celu paletu „među koraka“, vrsta ljudskih predaka koju je trebalo negde smestiti u vremenski tok, koji prethodni istoriji savremenog čoveka. Kada kažem moderan čovek, mislim na vreme prvih civilizacija, u stvari, i na još raniji period – na prvu upotrebu alata, uzgajanja stoke i početaka poljoprivredne aktivnosti. Od tada, pa do sadašnjeg dana imamo eru kojom vlada više-manje ne promenjena vrsta čoveka. Postavlja se pitanje, kako je bilo pre toga? Kako su izgledali naši preci, kao su se snalazili u svojim životima i jedno od najvažnijih pitanja – kako smo mi od njih nastali?
Pre 3 godine, tačnije 15. avgusta 2008. godine, otkriveni je skelet jednog mladog dečaka čija morfologija nije odgovarala ni jednoj do tada poznatoj vrsti primata ili ljudskih predaka. Otkriće se desilo u blizinu Johanesburga (južna Afrika). Kasnija istraživanja su potvrdila da je to, definitivno, nepoznata vrsta koja je dobila naučno ime Australopithecus sediba. Šira javnost je saznala za ovo otkriće tek dve godine kasnije. U tom periodu je otkriven još jedan skelet koji je pripadao odrasloj jedinki ženskog pola.
Posle dosta analiza i testova, starost nađenih ostataka je procenjena na 1,977 miliona godina. Li Berger (Lee Berger) je istraživač koji se bavio proučavanjem nađenog pretka i zaključio je da pojava ove vrste, u vremenskom toku istorije, suviše kasna da bi predstavljala pretka Homo linije. To je bio zaključak sa početka istraživanja. Međutim, isti naučnik je pokrenuo novo istraživanje i njegovi rezultati su objavljeni u časopisu Science, septembra meseca ove godine. Novi zaključci su potpuno oprečni starim, i sada je na snazi tvrdnja da je sediba vrsta koja je prethodila Homo erectus-u. Sem toga, neki delovi anatomije ove vrste su neočekivano slični anatomiji modernog čoveka. Na osnovu poslednje procene starosti nađenih ostataka sediba, kao vrsta, je starija od Homo erectusa za 77000 godina. Taj vremenski okvir je posebno haotičan za istraživače. Naučnici imaju puno delimičnih ostataka iz tog perioda, ali njih treba razvrstati – nije uvek lako odrediti da li pripadaju Homo ili Australopitecus liniji. Sediba fosili, sa druge strane imaju vrlo jasne osobine koji ukazuju na sličnosti sa najranijim ostacima savremene ljudske vrste.
Najnovije istraživanje se najviše bavilo tim anatomskim detaljima: mozak, pelvis, šake i stopala. Mozak, sam po sebi, se ne pretvara u fosil, ali moguće je videti obrise njegovog izgleda pregledom unutrašnjosti lobanje. Istraživači su rekonstruisali trodimenzionalnu sliku površine mozga koristeći se jakim X-racima. Pokazalo se da njegova veličina odgovara onoj kod Australopitekus lože, ali da je njegov oblik mnogo bliži obliku mozga savremenog čoveka. Specijalno se ističe prednji deo (režanj), koji kod modernih ljudi sadrži više kognitivne funkcije, kao što je apstraktno razmišljanje, i izgledao je „ljudskije“ nego kod mozgova Australopitekusa. Ova činjenica upućuje na zaključak da su neuralne promene mozga prethodile njegovom povećanju. Sve do sada, bilo je opšte prihvaćeno mišljenje da je samo povećanje mozga ključni razvoj razvoja ljudske vrste.
Šake, stopala i pelvis ukazuju da su pripadnici vrste sediba podjednako upražnjavali uspravno kretanje i veranje po drveću, ali sa drugačijim stavom u odnosu na čoveka i šimpanzu. Pripadnici ove vrste su mogli biti proizvođači prvih alata, zbog toga što im rukohvat podseća na onaj kod sadašnjeg čoveka. Pelvis kod vrste sediba, svojim oblikom najviše podseća onaj koji se može naći kod modernog čoveka. To, sada, daje novo svetlo na staru i aktuelnu debatu: da li je hodanje na dve noge ili rađanje beba sa velikim glavama uticalo na oblik ljudskog pelvisa. Odrasle jedinke sedibe vrste (kao i njihove bebe) su imale male glave, što ukazuje da je uspravno hodanje u stvari posledica savremenog izgleda pelvisa.
Sve ove činjenice čine da je sediba mnogo bliža savremenom čoveku nego cela Autralopitecus loža, a da je još više sličnija nego Homo habilis. Za ovu poslednju vrstu se smatralo da je jedna od najranijih ljudskih vrsta (tzv. ne životinjska vrsta, grubo govoreći). Ranije, postignuta je saglasnost po kojoj habilis predstavlja tranziciju između Australopitecusa i Homo erectusa. Sada Dr. Berger sugeriše da je sediba mogla da evoluira direktno u Homo erectusa, postavljajući Homo habilisa u neku vrstu evolutivne sporedne linije. Postoji mogućnost da nije, čak, ni deo Homo linije.
Kako god bilo, ostaje nada da smo zahvaljujući novim istraživanjima makar i korak bliže rasvetljavanju misterije našeg porekla. Ako je drugačije, zaista ne bi valjalo.
Uh,koliko pisanja,ali nadam se da ce vam biti zanimljivo
Pojam karike koja nedostaje je direktno vezan za poreklo čoveka, tačnije vrste Homo sapiens sapiens. Pomenuta nedostajuća karika bi bila, ništa drugo, nego ona vrsta našeg pretka, koja bi predstavljala prelaz sa našeg majmunskog na našeg čovečijeg pretka (pod uslovom da smo zaista nastali razvojem majmuna). Arheološka Istraživanja su otkrila celu paletu „među koraka“, vrsta ljudskih predaka koju je trebalo negde smestiti u vremenski tok, koji prethodni istoriji savremenog čoveka. Kada kažem moderan čovek, mislim na vreme prvih civilizacija, u stvari, i na još raniji period – na prvu upotrebu alata, uzgajanja stoke i početaka poljoprivredne aktivnosti. Od tada, pa do sadašnjeg dana imamo eru kojom vlada više-manje ne promenjena vrsta čoveka. Postavlja se pitanje, kako je bilo pre toga? Kako su izgledali naši preci, kao su se snalazili u svojim životima i jedno od najvažnijih pitanja – kako smo mi od njih nastali?
Pre 3 godine, tačnije 15. avgusta 2008. godine, otkriveni je skelet jednog mladog dečaka čija morfologija nije odgovarala ni jednoj do tada poznatoj vrsti primata ili ljudskih predaka. Otkriće se desilo u blizinu Johanesburga (južna Afrika). Kasnija istraživanja su potvrdila da je to, definitivno, nepoznata vrsta koja je dobila naučno ime Australopithecus sediba. Šira javnost je saznala za ovo otkriće tek dve godine kasnije. U tom periodu je otkriven još jedan skelet koji je pripadao odrasloj jedinki ženskog pola.
Posle dosta analiza i testova, starost nađenih ostataka je procenjena na 1,977 miliona godina. Li Berger (Lee Berger) je istraživač koji se bavio proučavanjem nađenog pretka i zaključio je da pojava ove vrste, u vremenskom toku istorije, suviše kasna da bi predstavljala pretka Homo linije. To je bio zaključak sa početka istraživanja. Međutim, isti naučnik je pokrenuo novo istraživanje i njegovi rezultati su objavljeni u časopisu Science, septembra meseca ove godine. Novi zaključci su potpuno oprečni starim, i sada je na snazi tvrdnja da je sediba vrsta koja je prethodila Homo erectus-u. Sem toga, neki delovi anatomije ove vrste su neočekivano slični anatomiji modernog čoveka. Na osnovu poslednje procene starosti nađenih ostataka sediba, kao vrsta, je starija od Homo erectusa za 77000 godina. Taj vremenski okvir je posebno haotičan za istraživače. Naučnici imaju puno delimičnih ostataka iz tog perioda, ali njih treba razvrstati – nije uvek lako odrediti da li pripadaju Homo ili Australopitecus liniji. Sediba fosili, sa druge strane imaju vrlo jasne osobine koji ukazuju na sličnosti sa najranijim ostacima savremene ljudske vrste.
Najnovije istraživanje se najviše bavilo tim anatomskim detaljima: mozak, pelvis, šake i stopala. Mozak, sam po sebi, se ne pretvara u fosil, ali moguće je videti obrise njegovog izgleda pregledom unutrašnjosti lobanje. Istraživači su rekonstruisali trodimenzionalnu sliku površine mozga koristeći se jakim X-racima. Pokazalo se da njegova veličina odgovara onoj kod Australopitekus lože, ali da je njegov oblik mnogo bliži obliku mozga savremenog čoveka. Specijalno se ističe prednji deo (režanj), koji kod modernih ljudi sadrži više kognitivne funkcije, kao što je apstraktno razmišljanje, i izgledao je „ljudskije“ nego kod mozgova Australopitekusa. Ova činjenica upućuje na zaključak da su neuralne promene mozga prethodile njegovom povećanju. Sve do sada, bilo je opšte prihvaćeno mišljenje da je samo povećanje mozga ključni razvoj razvoja ljudske vrste.
Šake, stopala i pelvis ukazuju da su pripadnici vrste sediba podjednako upražnjavali uspravno kretanje i veranje po drveću, ali sa drugačijim stavom u odnosu na čoveka i šimpanzu. Pripadnici ove vrste su mogli biti proizvođači prvih alata, zbog toga što im rukohvat podseća na onaj kod sadašnjeg čoveka. Pelvis kod vrste sediba, svojim oblikom najviše podseća onaj koji se može naći kod modernog čoveka. To, sada, daje novo svetlo na staru i aktuelnu debatu: da li je hodanje na dve noge ili rađanje beba sa velikim glavama uticalo na oblik ljudskog pelvisa. Odrasle jedinke sedibe vrste (kao i njihove bebe) su imale male glave, što ukazuje da je uspravno hodanje u stvari posledica savremenog izgleda pelvisa.
Sve ove činjenice čine da je sediba mnogo bliža savremenom čoveku nego cela Autralopitecus loža, a da je još više sličnija nego Homo habilis. Za ovu poslednju vrstu se smatralo da je jedna od najranijih ljudskih vrsta (tzv. ne životinjska vrsta, grubo govoreći). Ranije, postignuta je saglasnost po kojoj habilis predstavlja tranziciju između Australopitecusa i Homo erectusa. Sada Dr. Berger sugeriše da je sediba mogla da evoluira direktno u Homo erectusa, postavljajući Homo habilisa u neku vrstu evolutivne sporedne linije. Postoji mogućnost da nije, čak, ni deo Homo linije.
Kako god bilo, ostaje nada da smo zahvaljujući novim istraživanjima makar i korak bliže rasvetljavanju misterije našeg porekla. Ako je drugačije, zaista ne bi valjalo.
Uh,koliko pisanja,ali nadam se da ce vam biti zanimljivo
