Home
Naučnici su pronašli tajni recept neverovatne raznolikosti psećih oblika i veličina, što bi moglo da pomogne i u rešavanju nekih komplikovanih ljudskih naslednih bolesti.
Što iz praktičnih, što iz iracionalnih razloga, najbolji čovekov prijatelj je vremenom veštački pretvoren u najraznovrsniju životinju na planeti. To je fantastično dostignuće, s obzirom na to da većina od 350 do 400 pasmina, koliko ih danas ima, postoji tek nekoliko stotina godina. Uzgajivači su ubrzali normalan tok evolucije tako što su kombinovali osobine različitih pasa i naglašavali ih kroz selekciju štenadi koja je imala najviše željenih odlika. Da bi stvorili psa pogodnog za jamarenje, za lov jazavca, na primer, smatra se da su nemački lovci iz XVIII i XIX veka iskombinovali neke osobine goniča – najverovatnije baseta, koji je poreklom iz Francuske – i terijera, i tako dobili novu pseću varijaciju sa kratkim nogama i valjkastim telom, koja je mogla lako da se zavlači u podzemne jazbine. Otuda i nemački naziv dachshund, što znači jazavičar. (Postoji još jedna, manje verovatna verzija, po kojoj ova pasmina u nekom obliku potiče još iz drevnog Egipta.) Gipka, savitljiva koža služila je kao mehanizam odbrane, jer je pas mogao da pretrpi ujede oštrih zuba bez ozbiljnijih posledica, a dug i snažan rep omogućavao je lovcima da ga izvuku iz jazbine sa jazavcem u zubima.
Uzgajivačima, naravno, nije palo na pamet da se stvaranjem tih novih, neobičnih pasmina ujedno poigravaju i sa genima koji pre svega određuju pseću anatomiju. Naučnici su dugo smatrali da se ispod morfološke raznolikosti pasa krije isto toliko genetske raznolikosti. Međutim, nedavni bum u oblasti genomskih istraživanja kod pasa doveo je do iznenađujućeg, čak suprotnog zaključka. Ogromni mozaik psećih oblika, boja i veličina uglavnom je uslovljen promenama u vrlo malom broju gena. Razlika u veličini tela sićušnog jazavičara i korpulentnog rotvajlera zavisi samo od sekvence jednog jedinog gena. A razlika između kratkih, zdepastih nogu jazavičara – pojava poznata kao disproporcionalni nanizam ili hondrodisplazija – i dugih, vitkih nogu jednog hrta zavisi od jednog drugog gena.
Do sada je otkriven samo jedan mutant gena odgovornog za ponašanje: to je pseća verzija gena za opsesivno-kompulsivno ponašanje kod ljudi, zbog kojeg doberman opsesivno siše svoje krzno dok ne prokrvari. Mnogo češće osobine kao što su odanost, upornost ili instinkt čuvanja stada, imaju jasnu genetsku podlogu. Ali na njih mogu uticati i faktori kao što su ishrana ili prisustvo dece u kući, i zato je teško precizno odrediti njihov kvantitet radi analize. Ipak, „mi imamo podjednako dobru, ako ne i bolju sliku psećeg ponašanja preko drugih životinja”, kaže Bustamente sa Univerziteta Stenford. Na kraju krajeva, ističe on, imamo milione ljubitelja pasa koji su voljni i spremni da nam pomognu u našem radu.
Večiti pas
Pseće rase stvorili su ljudi. A pas mešanac je stvorio sam sebe.
Labrador je možda najpopularnija pasmina, ali najbrojnija pseća vrsta ne pripada nijednoj rasi. Reč je o skromnom seoskom psu, koji u poludivljem stanju životari po ljudskim naseljima i njihovoj okolini.
Mada su prvi psi pripitomljeni još pre 15.000 do 20.000 godina, većina pasmina nije starija od nekoliko stotina godina. Možda bi upravo DNK seoskih pasa mogao da rasvetli ranu istoriju domestikacije, dok su se psi još samo motali oko naših kuća, a nisu bili pod našom vlašću.
Posle analize uzoraka ispostavilo se da je većina seoskih pasa podjednako bliska vukovima koliko i potpuno pripitomljenim psima. Ovde nije reč o mešancima koji su postali lutalice, već o seoskim psima koji milenijumima ovako životare uz ljudske okućnice. Njihovi genomi odslikavaju stanje rane domestikacije, pre nego što su ljudi počeli sa veštačkim selekcijama i ukrštanjem.
Što iz praktičnih, što iz iracionalnih razloga, najbolji čovekov prijatelj je vremenom veštački pretvoren u najraznovrsniju životinju na planeti. To je fantastično dostignuće, s obzirom na to da većina od 350 do 400 pasmina, koliko ih danas ima, postoji tek nekoliko stotina godina. Uzgajivači su ubrzali normalan tok evolucije tako što su kombinovali osobine različitih pasa i naglašavali ih kroz selekciju štenadi koja je imala najviše željenih odlika. Da bi stvorili psa pogodnog za jamarenje, za lov jazavca, na primer, smatra se da su nemački lovci iz XVIII i XIX veka iskombinovali neke osobine goniča – najverovatnije baseta, koji je poreklom iz Francuske – i terijera, i tako dobili novu pseću varijaciju sa kratkim nogama i valjkastim telom, koja je mogla lako da se zavlači u podzemne jazbine. Otuda i nemački naziv dachshund, što znači jazavičar. (Postoji još jedna, manje verovatna verzija, po kojoj ova pasmina u nekom obliku potiče još iz drevnog Egipta.) Gipka, savitljiva koža služila je kao mehanizam odbrane, jer je pas mogao da pretrpi ujede oštrih zuba bez ozbiljnijih posledica, a dug i snažan rep omogućavao je lovcima da ga izvuku iz jazbine sa jazavcem u zubima.
Uzgajivačima, naravno, nije palo na pamet da se stvaranjem tih novih, neobičnih pasmina ujedno poigravaju i sa genima koji pre svega određuju pseću anatomiju. Naučnici su dugo smatrali da se ispod morfološke raznolikosti pasa krije isto toliko genetske raznolikosti. Međutim, nedavni bum u oblasti genomskih istraživanja kod pasa doveo je do iznenađujućeg, čak suprotnog zaključka. Ogromni mozaik psećih oblika, boja i veličina uglavnom je uslovljen promenama u vrlo malom broju gena. Razlika u veličini tela sićušnog jazavičara i korpulentnog rotvajlera zavisi samo od sekvence jednog jedinog gena. A razlika između kratkih, zdepastih nogu jazavičara – pojava poznata kao disproporcionalni nanizam ili hondrodisplazija – i dugih, vitkih nogu jednog hrta zavisi od jednog drugog gena.
Do sada je otkriven samo jedan mutant gena odgovornog za ponašanje: to je pseća verzija gena za opsesivno-kompulsivno ponašanje kod ljudi, zbog kojeg doberman opsesivno siše svoje krzno dok ne prokrvari. Mnogo češće osobine kao što su odanost, upornost ili instinkt čuvanja stada, imaju jasnu genetsku podlogu. Ali na njih mogu uticati i faktori kao što su ishrana ili prisustvo dece u kući, i zato je teško precizno odrediti njihov kvantitet radi analize. Ipak, „mi imamo podjednako dobru, ako ne i bolju sliku psećeg ponašanja preko drugih životinja”, kaže Bustamente sa Univerziteta Stenford. Na kraju krajeva, ističe on, imamo milione ljubitelja pasa koji su voljni i spremni da nam pomognu u našem radu.
Večiti pas
Pseće rase stvorili su ljudi. A pas mešanac je stvorio sam sebe.
Labrador je možda najpopularnija pasmina, ali najbrojnija pseća vrsta ne pripada nijednoj rasi. Reč je o skromnom seoskom psu, koji u poludivljem stanju životari po ljudskim naseljima i njihovoj okolini.
Mada su prvi psi pripitomljeni još pre 15.000 do 20.000 godina, većina pasmina nije starija od nekoliko stotina godina. Možda bi upravo DNK seoskih pasa mogao da rasvetli ranu istoriju domestikacije, dok su se psi još samo motali oko naših kuća, a nisu bili pod našom vlašću.
Posle analize uzoraka ispostavilo se da je većina seoskih pasa podjednako bliska vukovima koliko i potpuno pripitomljenim psima. Ovde nije reč o mešancima koji su postali lutalice, već o seoskim psima koji milenijumima ovako životare uz ljudske okućnice. Njihovi genomi odslikavaju stanje rane domestikacije, pre nego što su ljudi počeli sa veštačkim selekcijama i ukrštanjem.