Home
6. Коњ - демонско биће српске религије
"За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Воданом и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца" /Лудолф Малтен/
1 - Коњ - култна животиња Словена. Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. "На неким етрурским споменицима, гдје је приказан пут у подземни свијет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника" (Кулишић, 1973: 207). Арапски писац Ибн Фадлан у опису сахране једног руског велможе, из 922. године, наводи да су са њим спаљени два коња и пас. Код Руса су све до почетка XX века, угинулог коња возили на саонама, чак и лети, "очевидно на исти начин као и умрлог човјека. Сахрањивали су га у пољу или поред пута, а саоне су остављали на гробу ограђеном плотом. Иначе по општем вјеровању словенских народа, коњ, коза и пас имају вишезначне улоге, али су блиски злим силама и сматрају их за нечисте. А из тога се може закључити да је у вјеровању словенских народа коњ сачувао хтонски карактер" (1973:205,208).
Чајкановић је проучавајући религију Срба утврдио да се и код нашега народа "коњ јавља као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих" (Чајк., III, 1994: 99). И други аутори говоре у овом смислу: "Једна од најчешћих одлика соларних богова је коњ", па је природно "да се закључи да ноћном сунцу долази црн - таман коњ, као симбол ноћи [...]. У том смислу заслужује пажњу податак о црном коњу шћећинског Триглава" (Чаус., 1994: 394).
Иако не прихвата дуалистичко гледиште Пиларово, Ш. Кулишић није далеко од тезе да је црни коњ атрибут хтонског бога. Код Срба "коњ се обично појављује у вези са демонима доњег свијета. У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу" (Кулишић, 1953: 208).
2 - Коњ и култ трачког хероса. Подсетимо и овом приликом на једну важну чињеницу да су бројни обреди и култови на нашем простору испреплетени са култовима староседелачких народа. Они су најчешће преосмишљени, добивши тако сасвим нови изглед али, каткада, и другу функцију. Због тога је разумљиво што се прво питање које се овде поставља односи на смисао култа тзв. трачког хероса. Култ трачког коњаника је сасвим добро очуван на простору источне Србије, тачније, у оним крајевима Балкана које су пре Словена настањивали Трачани, и који се, поменути култ, фиксира за коња као демонско биће.
Једном речи, у култу трачког хероса - коњаника, дошло је до плодне синтезе двеју митолошких традиција, словенске и трачке. На овом месту Кулишић цитира Филиповићеву констатацију како је до ове синтезе традиција дошло превасходно на простору источне Србије, где се прве суботе ускршњег поста (на тзв. Тодорову суботу) кува кољиво, а "кољиво има 'мртвачко обележје'", као што је према црквеним обичајима "субота у православној цркви дан посвећен мртвима". Из свега тога "веома јасно избија демонска суштина и претежно хтонски карактер 'тодоровских коња'" (Кулишић, 1973: 208). О словенском култу коња недвосмислено говоре и археолошки налази и писани извори, према којима је жртвовање коња поред покојника познато из словенске старине по остацима коњских костију у гробовима" (Кулишић, 1953: 208,207). Праксу приношења жртве, пре него што се једна заједница настани у освојеном граду, како је показао Елијаде, позната је и у Велесовој књизи. Међутим, овде је реч сада о жртви која се приноси соларном, а не хтонском богу, те је, стога, жртвован бели коњ. "Приневши на жртву беле коње, ушли смо из Семиречја". Једном речи соларни богови, а такав су Перун и Перуница, уосталом и српски змајевити јунаци, јашу на белим коњима. Пошто се Перуница напила "живе воде", она се "на белом коњу упућује ка Сварги" (Велес, 1994: 39, 37).
Са друге, пак, стране трачки култ или култ трачког хероса је формиран у колонији Одесос - у близини трачких племена. Код Трачана још од IV века пре н. ере постојао је "култ Великог бога, који је хтонско, епихерично божанство, и које на основу атрибута, бршљана и винове лозе, можемо доводити у везу са Дионисом, као и са Плутоном, због рога изобиља". Уосталом, бршљан је Трачанима служио као средство за "падање у екстазу", чији су, иако нешто другојачије смисаоности, прежици до скора присутни у ноћним ритуалима падања у транс - код становништва источне Србије, посебно у околини Зајечара. "Споменици трачког хероса су у II и III веку наше ере раширени по целој римској провинцији Тракији, делу Македоније, у горњој и доњој Мезији и доњој Дакији дуж Дунава, дакле не само тамо где су били настањени Трачани, него и у граничним областима, које су имале додира са трачким елементом" (Церман., 1962: 74, 77).
Постоје бројни споменици трачког хероса на којима је херос представљен најчешће са три главе и на коњу. Веза између поликефалних - вишеглавих бића, хероја и хтонског света, понајбоље се изражава у лику Кербера, пса који чува врата подземља. Преовладало је, дакле, схватање да је троглави трачки херос хтонског карактера.
Укажимо на још један детаљ на лику трачког хероса - господара подземља: он се често приказује као брадати, старији човек; повезан је са Дионисом, са којим има још једну важну а заједничку особину и функцију - то је лов. Овде "лов" треба да се схвати у симболичном смислу, као лов на људске душе. Крволочни карактер овога божанства није у противречностима са осталим његовим функцијама. Божанства плодности у грчкој митологијн су истовремено и свирепа божанства. Дакле, "трачки коњаник је истовремено и велико божанство плодности, као што је и велико хтонско божанство" (Церман., 1962: 80-81). Најзад, трачки херос је у вези са водом. Култна места њему посвећена налазила су се поред извора и бунара.
Занимљива би била анализа у коликој је мери моделовање балканског лика хероса Марка Краљевића на простору древне Тракије, прецизније у Србији, Македонији, а делом, и у Бугарској, било под утицајем колективне имагинације која је, делом, наслеђена и од култа трачког хероса. Наиме, Марко је са великим брковима, можда је првобитно био брадат (док нису дошли Турци). Затим, у поређењу са лирским ликом Милоша Обилића, Марко је приказан у лику старијег човека - коме се ближи смрт. Марко је вазда на коњу и готово у свакој прилици обилно се напија вином - као и Дионис. Марко воли да задрема. Међутим, он је спреман и да кажњава; суров је, али и праведан - као "Страхор", "Страшни и јаки Бог". У таквој иконографији је, уосталом, Марка Краљевића на статуи коњаника приказао Иван Мештровић. Није ли, дакле, Марко Краљевић повезан са култом трачког хероса, или бар преузео његове функције?
3 - Коњ у култу и обредној пракси код Срба. Вратимо се сада српској верзији обреда који је везан за познати коњски празник. Најпре желим да поновим да је у источној Србији не само добро очуван култ Трачког коњаника већ и особени култ светог Тодора - који је добио христијанизовану транспозицију. То је покретни празник и пада у прву суботу ускршњег поста. Чистим понедељком почиње, а Тодоровом суботом завршава шестодневни празник: Тодорова недеља. Домаћинство које држи коње обавезно умеси тзв. "коњски колач", који се негде назива и копитњак. На обредним хлебовима из источне Србије, тај хлеб је или пробушен у средини, још у тесту - и у рупу стављен овас, негде и со, или је ексцентрично избушен, тако да подсећа на "коњску плочу" или "копиту" - отуда копитњак. У неким крајевима постављају се симболичне назнаке: "коњаник и коњ" или су, пак, сасвим реалистички рељефно приказани коњ и коњаник. Има и примера да је тај хлеб печен као целовит, а тек накнадно пробушен.
На дан Тодорове суботе, пошто се обаве трке коњима, односно пошто коњи буду пројахани по пољима - плодности ради, сваки домаћин своме коњу на "камену станцу", или како га народ источне Србије назива "столовном камену", ритуално даје да нагризе овај колач, или се, пак, со и овас - који су заједно печени са хлебом, ставе у зобницу и тако са осталом храном коњ нахрани у дворишту домаћина. У источној Србији домаћица има главну улогу у ритуалном храњењу коња. Међутим, код Срба жена која храни коња не мора, као у бугарском ритусу, да овом приликом фингира "коњско" рзање и подскакивање. Чињеница да жена учествује у ритуалу открива хтонски карактер демонског бића коме је обред посвећен.
С обзиром на структуру ритуала, наиме, да се на Тодорову суботу пали смеће, верује се да овај празник изражава тројни смисао: празнује се истовремено и за здравље коња, али и због хтонских митских коња и јахача, као и ради заштите од змија. Познато је да су основни атрибути "трачког хероја": коњ, змија и пас који чине његова митска и хтонска обележја. У источној Србији је и данас још веома живо предање о трачком коњанику, а негде и сам ритуал који се изводи у част и славу култа "трачког коњаника", разуме се, са словенским преосмишљавањем. Постоје, дакле, бројна указивања да је овај култ постојао и пре доласка Словена. На многим рељефима пронађеним у захвату приобаља Дунава, у источној Србији и Бугарској, приказана је, осим коња и коњаника, још и "змија", негде чак и "пас", односно "вук", посебно "хроми вук", чија је симболичка паралела лик "хромог коња".
Шта чини окосницу овога култа у српској митолошкој верзији? Срби верују да се одмах иза ноћи Тодорове суботе крећу поворке коња као поворке демона, покојника и предака, и да се, осим здравих у поворци налазе и хроми коњи. У појединим српским срединама тога дана је женама забрањено да перу косу; деца се морају окупати пре тзв. "коњских трка"; ватра се у кући не сме ложити. Веровало се да "тодорци" - зли демони, не воле дим. На ову чињеницу, наиме, да "огањ" и "коњ" доиста чине митолошко јединство, указују и наше изреке, односно заклетве, које, како је речено, треба сматрати "кристалима" народне мудрости: "Тако ме живи огањ не сажегао!" или "Тако ме коњска копита не сатрла!'', "Тако ми овога огња!'' (Караџић, 1987: бр. 5172, 5176, 5290).
Уколико је неопходно да се дете на дан Тодорове суботе окупа, постоји обавеза да се у корито са водом стави коњска потковица или плоча као апотропејон - магијско заштитно средство. Исто тако, невесте се тога дана не смеју чешљати, пре свега због змија, јер би, у супротном, могле касније видети змију у пољу. На простору "шопског културног ареала" због змија се, дакле, женама забрањује да перу косу. Веома је важна митолошка повезаност коња са чешљањем косе и са змијама, затим, са прањем косе, као и са забраном ложења ватре, односно грејања воде, и најзад, са димом који се не сме да одиже са земље. Постоји, наиме, веровање о повезаности змије и коња, односно да се генеза "змије" налази у коњској длаци.
И у околини Вршца - на простору источне вертикале наше државне територије Србије, за празник Светога Тодора, чији је култ у овом крају још увек доста добро сачуван, "домаћице месе колаче које називају 'тодорчићи'". У том смислу праве се од теста "облици потковица на које се у одређеном размаку стављају зрна кукуруза, која треба да означе клинце којима се потковица закива. Тодорчићи се, према народном веровању месе као заштита од Тодорових коња, који људима могу да направе велике штете, да погазе усеве, а и укућанима да нанесу зло. Стога се раније водило рачуна да, за време Тодорове недеље, укућани треба да буду у кући пре мрака" (Милут., 1971: 148).
4 - Тодоров култ у источној Србији и Бугарској. М. Филиповић је с правом указао да се само на источној вертикали Србије, десно од Мораве, може трагати за остацима трачког култа у српским земљама, док на западној вертикали тај утицај слаби или уопште не постоји. Наиме, мало је трагова култа Трачког коњаника на динарском простору - „западно од Мораве". Једном речи, као да се култ Трачког коњаника одржао код свих народа на простору некадашње Тракије, дакле, код Срба у источном делу државне територије, код Бугара, Македонаца и Влаха. Каква је улога жене у овом празнику код Бугара? „На дан Тодорове суботе млада невеста дели хлеб за здравље коња тако што би поскакивала", док би у највећем броју случајева „домаћица била та која дели обредне хлебове" У наставку, С. Јањева каже: „Нека дејства обредних хлебова имају превасходно апотропејско значење. У Благојевградском округу, на Тодорову суботу прави се колач са рупом, око које се стави со, бели лук и девет целих ораха. Од тога колача даје се домаћим животињама, а средишњи део се сачува и када се зада облак, прогледа кроза њ (рупу), како би се одагнао. Кроз отвор колача се по први пут овце прихрањују, затим, од овога колача даје се првој овци која се ојагњила, а потом и свима осталима. Кроз отвор колача приликом сетве протури се семе" (Янева,35). Имам утисак као да симболика броја "девет" (ораха) кореспондира са идејом плодности!
У сличном духу, мада према манифестној форми донекле различито, празнује се Тодорова субота у источној Србији. Петар Костићје забележио да су „у Вратарници месили колач у облику коњске копите и давали га коњима да га поједу" (Костић, 1978: 425). Да постоји универзалнији однос између коњских длака, да ли и змија, и забране прања косе за време Тодорове суботе, показује и код Влаха добро очуван обичај за време Тодорице да „у петак, уочи 'Сентђера ал маре' (Велики Сентођер -СП) [...] беру траву 'оман', којом перу косу да би нарасла и носе траву у џепу као одбрану од 'сентођера'". Исто тако, индикативна су два, тзв. „негативна дана", која су и иначе у митологији бројних народа, па тако и код Влаха, названа „мртвачким данима": субота и уторак. У уторак се ови хтонски коњаници појављују ноћу и одлазе следећег уторка, а њихова присутност кулминира у суботу.
Дакле, и у веровањима Влаха налазимо низ истоветних елемената. 'Сентођери' завршавају - 'одлазе' - следећег уторка, који у околини Бора називају 'Марца куњата' ('Коњски уторак'), а у среду одлазе 'Сентођери шћопи' ('Ћопави сентођери'), који су спорији". Овде је нарочито важно да се запази како постоје тзв. „хроми коњи". Они су, додуше, спорији, али у култном смислу веома значајни, јер симболизују нарочиту врсту бића из тзв. лунарног циклуса. Уосталом, на то упућује и само појављивање и кретање ових коња у току ноћи. „Бели коњи (некад и црни), који се појављују ноћу и одлазе осакаћени - ћопави, представљају лунарно-хтонске демоне, а појављују се суботом, која је посвећена Месецу" (Костић, 1978: 426). И у свести људи често се појам „месеца" замишља у форми крилатог коња, као и у нашој загонеци: „Сивац море прескочи ни копита не скваси" (Караџић, 1987: бр. 510), а као одговор следи - „Месец".
Овде ћу подсетити на значајан рад Слободана Зечевића, Митска бића српских предања, у коме се на једном месту наводи како су се „митска бића под називом Тодорци" замишљала на два начина: „као коњи или као јахачи. Ова су се митска бића јављала само једном годишње, током Тодорове недеље". Свети Тодор или „Велики Тодор замишљао се као хроми коњ или као његов јахач" (Зеч., 1981: 157,158).
На јужнословенском простору, укључујући ту и простор савремене бугарске државе, пронашао сам преко 160 топонима са основом: "Кобила"/ "Кобиља", и преко 270 са основом "Коњ", "Коњски". Навешћу неколико типова огромног броја топонима на простору Србије са основом: коњ, кобила, копита: Копитарци, Копита, Кобилица, Коњушка, Коњско, Кобиља глава, Коњска глава, Кобиљска глава, Кобилна глава, Коњски рид, Коњи рид, Коњушевац, Коњух, Врви кобила, Кобилиште, Бесна кобила, Коњарка, Кобиље, Кониће, Коњушка чука, Коњарник, Коњувочка река, Коњарски кладенац, Коњидер, Коњевачко иоље, Коњевићи, Коњска пољана, Велика и Мала Копита, Коњски дел, Коњушица река, Коњски гроб, Кобиљак, Коњскоча, Конглавица, Касидол, Коњушнице. На бугарском простору постоји, такође, знатан број топонима са основом "кон" - "конско", те их овде нећу наводити. Међутим, навешћу оне топониме који скрећу пажњу на ритуални аспект култа везаног за "Тодорову суботу": Тодоричене, Тодоричи, Тодорини кукли, Копитникь, Копитарци.
"За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Воданом и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца" /Лудолф Малтен/
1 - Коњ - култна животиња Словена. Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. "На неким етрурским споменицима, гдје је приказан пут у подземни свијет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника" (Кулишић, 1973: 207). Арапски писац Ибн Фадлан у опису сахране једног руског велможе, из 922. године, наводи да су са њим спаљени два коња и пас. Код Руса су све до почетка XX века, угинулог коња возили на саонама, чак и лети, "очевидно на исти начин као и умрлог човјека. Сахрањивали су га у пољу или поред пута, а саоне су остављали на гробу ограђеном плотом. Иначе по општем вјеровању словенских народа, коњ, коза и пас имају вишезначне улоге, али су блиски злим силама и сматрају их за нечисте. А из тога се може закључити да је у вјеровању словенских народа коњ сачувао хтонски карактер" (1973:205,208).
Чајкановић је проучавајући религију Срба утврдио да се и код нашега народа "коњ јавља као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих" (Чајк., III, 1994: 99). И други аутори говоре у овом смислу: "Једна од најчешћих одлика соларних богова је коњ", па је природно "да се закључи да ноћном сунцу долази црн - таман коњ, као симбол ноћи [...]. У том смислу заслужује пажњу податак о црном коњу шћећинског Триглава" (Чаус., 1994: 394).
Иако не прихвата дуалистичко гледиште Пиларово, Ш. Кулишић није далеко од тезе да је црни коњ атрибут хтонског бога. Код Срба "коњ се обично појављује у вези са демонима доњег свијета. У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу" (Кулишић, 1953: 208).
2 - Коњ и култ трачког хероса. Подсетимо и овом приликом на једну важну чињеницу да су бројни обреди и култови на нашем простору испреплетени са култовима староседелачких народа. Они су најчешће преосмишљени, добивши тако сасвим нови изглед али, каткада, и другу функцију. Због тога је разумљиво што се прво питање које се овде поставља односи на смисао култа тзв. трачког хероса. Култ трачког коњаника је сасвим добро очуван на простору источне Србије, тачније, у оним крајевима Балкана које су пре Словена настањивали Трачани, и који се, поменути култ, фиксира за коња као демонско биће.
Једном речи, у култу трачког хероса - коњаника, дошло је до плодне синтезе двеју митолошких традиција, словенске и трачке. На овом месту Кулишић цитира Филиповићеву констатацију како је до ове синтезе традиција дошло превасходно на простору источне Србије, где се прве суботе ускршњег поста (на тзв. Тодорову суботу) кува кољиво, а "кољиво има 'мртвачко обележје'", као што је према црквеним обичајима "субота у православној цркви дан посвећен мртвима". Из свега тога "веома јасно избија демонска суштина и претежно хтонски карактер 'тодоровских коња'" (Кулишић, 1973: 208). О словенском култу коња недвосмислено говоре и археолошки налази и писани извори, према којима је жртвовање коња поред покојника познато из словенске старине по остацима коњских костију у гробовима" (Кулишић, 1953: 208,207). Праксу приношења жртве, пре него што се једна заједница настани у освојеном граду, како је показао Елијаде, позната је и у Велесовој књизи. Међутим, овде је реч сада о жртви која се приноси соларном, а не хтонском богу, те је, стога, жртвован бели коњ. "Приневши на жртву беле коње, ушли смо из Семиречја". Једном речи соларни богови, а такав су Перун и Перуница, уосталом и српски змајевити јунаци, јашу на белим коњима. Пошто се Перуница напила "живе воде", она се "на белом коњу упућује ка Сварги" (Велес, 1994: 39, 37).
Са друге, пак, стране трачки култ или култ трачког хероса је формиран у колонији Одесос - у близини трачких племена. Код Трачана још од IV века пре н. ере постојао је "култ Великог бога, који је хтонско, епихерично божанство, и које на основу атрибута, бршљана и винове лозе, можемо доводити у везу са Дионисом, као и са Плутоном, због рога изобиља". Уосталом, бршљан је Трачанима служио као средство за "падање у екстазу", чији су, иако нешто другојачије смисаоности, прежици до скора присутни у ноћним ритуалима падања у транс - код становништва источне Србије, посебно у околини Зајечара. "Споменици трачког хероса су у II и III веку наше ере раширени по целој римској провинцији Тракији, делу Македоније, у горњој и доњој Мезији и доњој Дакији дуж Дунава, дакле не само тамо где су били настањени Трачани, него и у граничним областима, које су имале додира са трачким елементом" (Церман., 1962: 74, 77).
Постоје бројни споменици трачког хероса на којима је херос представљен најчешће са три главе и на коњу. Веза између поликефалних - вишеглавих бића, хероја и хтонског света, понајбоље се изражава у лику Кербера, пса који чува врата подземља. Преовладало је, дакле, схватање да је троглави трачки херос хтонског карактера.
Укажимо на још један детаљ на лику трачког хероса - господара подземља: он се често приказује као брадати, старији човек; повезан је са Дионисом, са којим има још једну важну а заједничку особину и функцију - то је лов. Овде "лов" треба да се схвати у симболичном смислу, као лов на људске душе. Крволочни карактер овога божанства није у противречностима са осталим његовим функцијама. Божанства плодности у грчкој митологијн су истовремено и свирепа божанства. Дакле, "трачки коњаник је истовремено и велико божанство плодности, као што је и велико хтонско божанство" (Церман., 1962: 80-81). Најзад, трачки херос је у вези са водом. Култна места њему посвећена налазила су се поред извора и бунара.
Занимљива би била анализа у коликој је мери моделовање балканског лика хероса Марка Краљевића на простору древне Тракије, прецизније у Србији, Македонији, а делом, и у Бугарској, било под утицајем колективне имагинације која је, делом, наслеђена и од култа трачког хероса. Наиме, Марко је са великим брковима, можда је првобитно био брадат (док нису дошли Турци). Затим, у поређењу са лирским ликом Милоша Обилића, Марко је приказан у лику старијег човека - коме се ближи смрт. Марко је вазда на коњу и готово у свакој прилици обилно се напија вином - као и Дионис. Марко воли да задрема. Међутим, он је спреман и да кажњава; суров је, али и праведан - као "Страхор", "Страшни и јаки Бог". У таквој иконографији је, уосталом, Марка Краљевића на статуи коњаника приказао Иван Мештровић. Није ли, дакле, Марко Краљевић повезан са култом трачког хероса, или бар преузео његове функције?
3 - Коњ у култу и обредној пракси код Срба. Вратимо се сада српској верзији обреда који је везан за познати коњски празник. Најпре желим да поновим да је у источној Србији не само добро очуван култ Трачког коњаника већ и особени култ светог Тодора - који је добио христијанизовану транспозицију. То је покретни празник и пада у прву суботу ускршњег поста. Чистим понедељком почиње, а Тодоровом суботом завршава шестодневни празник: Тодорова недеља. Домаћинство које држи коње обавезно умеси тзв. "коњски колач", који се негде назива и копитњак. На обредним хлебовима из источне Србије, тај хлеб је или пробушен у средини, још у тесту - и у рупу стављен овас, негде и со, или је ексцентрично избушен, тако да подсећа на "коњску плочу" или "копиту" - отуда копитњак. У неким крајевима постављају се симболичне назнаке: "коњаник и коњ" или су, пак, сасвим реалистички рељефно приказани коњ и коњаник. Има и примера да је тај хлеб печен као целовит, а тек накнадно пробушен.
На дан Тодорове суботе, пошто се обаве трке коњима, односно пошто коњи буду пројахани по пољима - плодности ради, сваки домаћин своме коњу на "камену станцу", или како га народ источне Србије назива "столовном камену", ритуално даје да нагризе овај колач, или се, пак, со и овас - који су заједно печени са хлебом, ставе у зобницу и тако са осталом храном коњ нахрани у дворишту домаћина. У источној Србији домаћица има главну улогу у ритуалном храњењу коња. Међутим, код Срба жена која храни коња не мора, као у бугарском ритусу, да овом приликом фингира "коњско" рзање и подскакивање. Чињеница да жена учествује у ритуалу открива хтонски карактер демонског бића коме је обред посвећен.
С обзиром на структуру ритуала, наиме, да се на Тодорову суботу пали смеће, верује се да овај празник изражава тројни смисао: празнује се истовремено и за здравље коња, али и због хтонских митских коња и јахача, као и ради заштите од змија. Познато је да су основни атрибути "трачког хероја": коњ, змија и пас који чине његова митска и хтонска обележја. У источној Србији је и данас још веома живо предање о трачком коњанику, а негде и сам ритуал који се изводи у част и славу култа "трачког коњаника", разуме се, са словенским преосмишљавањем. Постоје, дакле, бројна указивања да је овај култ постојао и пре доласка Словена. На многим рељефима пронађеним у захвату приобаља Дунава, у источној Србији и Бугарској, приказана је, осим коња и коњаника, још и "змија", негде чак и "пас", односно "вук", посебно "хроми вук", чија је симболичка паралела лик "хромог коња".
Шта чини окосницу овога култа у српској митолошкој верзији? Срби верују да се одмах иза ноћи Тодорове суботе крећу поворке коња као поворке демона, покојника и предака, и да се, осим здравих у поворци налазе и хроми коњи. У појединим српским срединама тога дана је женама забрањено да перу косу; деца се морају окупати пре тзв. "коњских трка"; ватра се у кући не сме ложити. Веровало се да "тодорци" - зли демони, не воле дим. На ову чињеницу, наиме, да "огањ" и "коњ" доиста чине митолошко јединство, указују и наше изреке, односно заклетве, које, како је речено, треба сматрати "кристалима" народне мудрости: "Тако ме живи огањ не сажегао!" или "Тако ме коњска копита не сатрла!'', "Тако ми овога огња!'' (Караџић, 1987: бр. 5172, 5176, 5290).
Уколико је неопходно да се дете на дан Тодорове суботе окупа, постоји обавеза да се у корито са водом стави коњска потковица или плоча као апотропејон - магијско заштитно средство. Исто тако, невесте се тога дана не смеју чешљати, пре свега због змија, јер би, у супротном, могле касније видети змију у пољу. На простору "шопског културног ареала" због змија се, дакле, женама забрањује да перу косу. Веома је важна митолошка повезаност коња са чешљањем косе и са змијама, затим, са прањем косе, као и са забраном ложења ватре, односно грејања воде, и најзад, са димом који се не сме да одиже са земље. Постоји, наиме, веровање о повезаности змије и коња, односно да се генеза "змије" налази у коњској длаци.
И у околини Вршца - на простору источне вертикале наше државне територије Србије, за празник Светога Тодора, чији је култ у овом крају још увек доста добро сачуван, "домаћице месе колаче које називају 'тодорчићи'". У том смислу праве се од теста "облици потковица на које се у одређеном размаку стављају зрна кукуруза, која треба да означе клинце којима се потковица закива. Тодорчићи се, према народном веровању месе као заштита од Тодорових коња, који људима могу да направе велике штете, да погазе усеве, а и укућанима да нанесу зло. Стога се раније водило рачуна да, за време Тодорове недеље, укућани треба да буду у кући пре мрака" (Милут., 1971: 148).
4 - Тодоров култ у источној Србији и Бугарској. М. Филиповић је с правом указао да се само на источној вертикали Србије, десно од Мораве, може трагати за остацима трачког култа у српским земљама, док на западној вертикали тај утицај слаби или уопште не постоји. Наиме, мало је трагова култа Трачког коњаника на динарском простору - „западно од Мораве". Једном речи, као да се култ Трачког коњаника одржао код свих народа на простору некадашње Тракије, дакле, код Срба у источном делу државне територије, код Бугара, Македонаца и Влаха. Каква је улога жене у овом празнику код Бугара? „На дан Тодорове суботе млада невеста дели хлеб за здравље коња тако што би поскакивала", док би у највећем броју случајева „домаћица била та која дели обредне хлебове" У наставку, С. Јањева каже: „Нека дејства обредних хлебова имају превасходно апотропејско значење. У Благојевградском округу, на Тодорову суботу прави се колач са рупом, око које се стави со, бели лук и девет целих ораха. Од тога колача даје се домаћим животињама, а средишњи део се сачува и када се зада облак, прогледа кроза њ (рупу), како би се одагнао. Кроз отвор колача се по први пут овце прихрањују, затим, од овога колача даје се првој овци која се ојагњила, а потом и свима осталима. Кроз отвор колача приликом сетве протури се семе" (Янева,35). Имам утисак као да симболика броја "девет" (ораха) кореспондира са идејом плодности!
У сличном духу, мада према манифестној форми донекле различито, празнује се Тодорова субота у источној Србији. Петар Костићје забележио да су „у Вратарници месили колач у облику коњске копите и давали га коњима да га поједу" (Костић, 1978: 425). Да постоји универзалнији однос између коњских длака, да ли и змија, и забране прања косе за време Тодорове суботе, показује и код Влаха добро очуван обичај за време Тодорице да „у петак, уочи 'Сентђера ал маре' (Велики Сентођер -СП) [...] беру траву 'оман', којом перу косу да би нарасла и носе траву у џепу као одбрану од 'сентођера'". Исто тако, индикативна су два, тзв. „негативна дана", која су и иначе у митологији бројних народа, па тако и код Влаха, названа „мртвачким данима": субота и уторак. У уторак се ови хтонски коњаници појављују ноћу и одлазе следећег уторка, а њихова присутност кулминира у суботу.
Дакле, и у веровањима Влаха налазимо низ истоветних елемената. 'Сентођери' завршавају - 'одлазе' - следећег уторка, који у околини Бора називају 'Марца куњата' ('Коњски уторак'), а у среду одлазе 'Сентођери шћопи' ('Ћопави сентођери'), који су спорији". Овде је нарочито важно да се запази како постоје тзв. „хроми коњи". Они су, додуше, спорији, али у култном смислу веома значајни, јер симболизују нарочиту врсту бића из тзв. лунарног циклуса. Уосталом, на то упућује и само појављивање и кретање ових коња у току ноћи. „Бели коњи (некад и црни), који се појављују ноћу и одлазе осакаћени - ћопави, представљају лунарно-хтонске демоне, а појављују се суботом, која је посвећена Месецу" (Костић, 1978: 426). И у свести људи често се појам „месеца" замишља у форми крилатог коња, као и у нашој загонеци: „Сивац море прескочи ни копита не скваси" (Караџић, 1987: бр. 510), а као одговор следи - „Месец".
Овде ћу подсетити на значајан рад Слободана Зечевића, Митска бића српских предања, у коме се на једном месту наводи како су се „митска бића под називом Тодорци" замишљала на два начина: „као коњи или као јахачи. Ова су се митска бића јављала само једном годишње, током Тодорове недеље". Свети Тодор или „Велики Тодор замишљао се као хроми коњ или као његов јахач" (Зеч., 1981: 157,158).
На јужнословенском простору, укључујући ту и простор савремене бугарске државе, пронашао сам преко 160 топонима са основом: "Кобила"/ "Кобиља", и преко 270 са основом "Коњ", "Коњски". Навешћу неколико типова огромног броја топонима на простору Србије са основом: коњ, кобила, копита: Копитарци, Копита, Кобилица, Коњушка, Коњско, Кобиља глава, Коњска глава, Кобиљска глава, Кобилна глава, Коњски рид, Коњи рид, Коњушевац, Коњух, Врви кобила, Кобилиште, Бесна кобила, Коњарка, Кобиље, Кониће, Коњушка чука, Коњарник, Коњувочка река, Коњарски кладенац, Коњидер, Коњевачко иоље, Коњевићи, Коњска пољана, Велика и Мала Копита, Коњски дел, Коњушица река, Коњски гроб, Кобиљак, Коњскоча, Конглавица, Касидол, Коњушнице. На бугарском простору постоји, такође, знатан број топонима са основом "кон" - "конско", те их овде нећу наводити. Међутим, навешћу оне топониме који скрећу пажњу на ритуални аспект култа везаног за "Тодорову суботу": Тодоричене, Тодоричи, Тодорини кукли, Копитникь, Копитарци.
