Home
2. Религија и култ дрвета, биљака, ватре, воде и извора
Митолошка свест Прасловена, и у томе реду Срба који чине део једног рукавца индоевропске гране, била је под снажним утицајем "чудесног" деловања космичких и природних сила. Све то, као и начин привређивања будући да се народ махом бавио земљорадњом и сточарством, произвели су и код Срба дубоку везаност људи за природу, чији се трагови осећају пре свега у веровању. На ту чињеницу указују бројна имена која Срби имају за биљни свет, што се мора тумачити као последица интимне везе народа са природом.
1- Култ биљака и ватре. Према народном веровању свака биљка је добила своју душу. Нишевљанин је с правом запазио да када се "персонификација биљака извршила, онда је већ чврст темељ био положен за митско стварање", а временом "од душа умрлих људи у биљу постадоше нека натчовечанска, божанска бића". Код Литванаца, као једног дела Старих Словена, налазимо најјасније трагове култног односа према биљу "код којих се обожавао: дуб, бреза, леска, трешња, јавор, јасен, зова и још разно цвеће. Па онда имађаху бога који господари над пољима; другог неког бога, који чува поља; и опет неког даљег бога, који чини да се зелене ливаде. Једна нарочита божица беше код њих заштитница жита. Шуме такођер имађаху свога особитог бога", тако да је некада "свако важније биље имало свога бога". У митологији Лета - такође једног од словенског народа, запажамо следеће богиње "биљног света: матер градина, матер џбунова, матер поља, матер шума, матер цвећа, матер земље, мамицу цветања и матер Ивањ-дана". Уосталом, и наш народ чак "ни изумрлу биљку неће из корена ишчупати, страхујући, да тиме не би чупао косе својој умрлој мајци или стармајци" (Софрић, 1990: 158,159).
Култ дрвета и биљака један је од ретких из скале старих култова који је хришћанска црква, и у томе посебно српска православна, брзо и безусловно прихватила, тако да овај култ данас има посебно значајно место и своју симболику у овој цркви. Реч је о бројним религијским радњама у којима се манипулише дрветом. Нарочито су у српској религији значајни босиљак, маслина и посебно бадњак. Обожава се или читава биљна врста као што су то стабла липе, храста, леске, или пак поједини истакнути примерци једне врсте дрвета, као што је, на пример бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду.
Протословени су веровали у шумске демоне, а посебно место у томе имао је култ храстовог дрвета. "Храст је код паганских Словена свето дрво, повезано с култом предака, са оваплоћењем душа умрлих, а такође и са идејом свемирског дрвета" (Велец., 1996: 37). Његов је особит значај у бадњиданском култу, који је унутрашње повезан са култом огњишта и огња, који се - никако случајно - митолошки и етимолошки доводе у везу са аријским божанством "Агни" = огањ. "Уопште, култ ватре је карактеристични елемент индоевропских религија; име значајног ведског бога Агњија налази се у латинском ignis, литванском ugnis, старословенском ogni. Можемо претпоставити да је бог сунца задржао врло утицајно место још од протоисторије", примећује Мирча Елијаде. У наставку додаје како је "у Ирану, име божанства ватре Атар али има показатеља да се у "старијој терминологији култа, ватра називала agni а не atar (Елијаде, I, 1991: 163). Код Срба су постојала и карактеристична лична имена: Агна и Огњан, од којих је друго и данас још присутно.
У ритуалном ложењу "бадњака" - младог храстовог дрвета, "бадњак" можемо посматрати као замену или као супституцију Младога бога, бога Сунца. Реч је о идеји која је, изгледа, под утицајем хришћанства заменила ранију лунарну симболику. Јер, манипулација бадњаком пада или пре изласка сунца - када се он махом сече у шуми, или после заласка сунца, када се уноси у кућу и ставља на огањ. Сви словенски народи приписују храсту митски и свети карактер. Нема никакве сумње да је у старим индоевропским религијама храст био познато дрво бога громовника. Поједини примерци храста, у лику заветних "записа", вршили су код Срба улогу првобитних народних храмова. Храст у функцији "записа" је табуисано дрво. "Не ваља сећи дрво "запис", пети се на њ, нити гране његове горети, ма и саме пале, јер ћеш умрети - светиња је то и не треба је ништити" (Васиљевић, 1996: 59).
И у Старом завету се на више места помиње храст у улози божанског дрвета. Долазак анђела, нпр. везује се за храст. "Потом дође анђео Господњи и сједе под храстом у Офри" (Свето, 1974: Суд, 6, 11). Према Тројановићу, бадњак је нека врста идола, који због сунчевог привидног хода и повратка, небесну сцену одиграва на домаћем огњишту. Он се мора сваке године обновити, као што то чини и сунце, из чега произлази да бадњакова снага траје само годину дана, из чега следи да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла (Трој., 1905: 230).
Када смо већ код ова два велика хришћанска, а рекао бих и индоевропска празника, данас позната под именима Бадњи дан и Божић, ваља да нешто више кажемо о њиховом правом духовном значењу и смислу. О иразнику у спомен Исусовог рођења у Витлејему који се слави 25. децембра, или код Срба по новом календару 7. јануара, данас је у науци преовладало следеће тумачење: "Празник овог датума, доведен у везу с датумом зимског солстиција, установио је цар Аурелијан у III веку после Христа. До 336. постаје хришћански, пошто се повезује с Христом, 'Сунцем праведности', и представља почетак литургијске године у Риму". Наиме, "нагађање око датума Исусовог рођења потиче од Климента Александријског (он је предлагао 20. мај), али стварни датум остао је непознат. У Риму је тај датум падао у време раздобља весеља које је започињало сатурнијама 17. децембра, и то исто весеље је карактерисало и хришћанску светковину" (ЕЖР: 99). Просто речено, код индоевропских народа сећање на ову велику зимску светковину, солстициј, од када почиње, у ствари, рачунање Нове године, било је у тој мери укорењено да хришћанска црква није имала друго решење, већ да једну - са гледишта своје ортодоксије - иначе, безначајну епизоду, какав је датум рођења Христоса, уметне у време ових зимских светковина, и тако заобилазним путем, хришћанском идејом препокрије исконску садржајност празника древних, паганских народа.
Дакле, бадњак је нека врста фетиша или заштитника, који се користи у ритуалу који је добио искључиво соларни смисао. Другим речима, бадњак се доводи у везу са веровањем о сунцу. Бадњак је, дакле, божанство нарочите врсте, које се спаљује да би опет оживело. Међутим, како се Бадње вечери призивају и окупљају "домаћи покојници", као и због посног карактера вечере и многих других елемената ритуала, бадњак је повезан и са култом покојника.
Како, дакле, протумачити однос Огња, Агњија и Бадњег дана код Срба? За Симу Тројановића „бадњак је нека врста фетиша, односно заштитника". Шредер указује на „соларни значај", па се бадњак према овом теоретичару доводи „у везу са веровањем о сунцу", док Чајкановић сасвим одређено наглашава да је „бадњак божанство своје врсте, које се спаљује да би се опет оживело". Бадње вечери се окупљају и „домаћи покојници". Због те чињенице је, према Дробњаковићу, сам „бадњак у вези с култом покојника" (Дроб., 1960: 18). О повезаности Агњија са Огњем, а све то и са култом предака, који се темељи на патријархатском начелу, говори и један став из древне аријске културе забележен у Рг ведама:
„Ој оци, с помоћу приближите се по слами; ми вам овде приредисмо пиће, уживајте га, дођите амо с помоћу прејаком, и подајте нама спасење и здрав благослов! [...] Дођи, о Агњи, с благим оцима, с вернима, с мудрима, који у светлости пребивају [...] уживајте на слами приложена јела [...] ти зналче бића Агњи вољно уживај лепо спремљену жртву".
Како се може видети, Агњију се принела жртва, дарови у храни, и то на слами, управо онако како то чине Срби Бадње вечери, односно на гробљу за време задушница, постављајући храну на земљу да би умрли преци могли лакше приступити даровима у јелу и пићу. Дакле, као да је Агњи овде очувао један део хтоничних елемената, облик змије. Овде ћемо још само упозорити на врло упражњаване обичаје са тзв. „живом ватром", које је наш народ на простору источне Србије веома добро очувао. Такве су се ватре „вадиле" од сувих липових мотки, а користила се у магијским обредима, најчешће у функцији лустрације, у циљу „терања" болести, посебно сточних. Тада би, о Спасовдану на пример, стада крава, коња и оваца била прогоњена између таквих двеју ватри. О томе обичају налазимо бројне примере и код Германа. Код нас их је описао Сима Тројановић.
2 - Култ воде и извора. Опште је уверење да у сваком српском крају има по која оглашена здрава вода, код које се свет скупља, у њој се купа, умива се или је пије. Такви се извори често походе о Видовдану. Болесни људи се умију водом са тих извора, па марамицом или пешкиром обришу очи и лице, а затим ове предмете оставе крај врела, са веровањем да је на њих магијским путем пренесена њихова "болест" и као таква остављена крај извора, где сада долази у контакт са доброхотним Видовим демонима. Такве пешкире, марамице посвуда видимо крај "лековитих извора". Они су табуисани, не додирују се - будући да се сматрају религијски "нечистим", јер су, према контагиозној магији, инфицирани болешћу. "Лековитом водом" сматрала се и тзв."неначета вода'', која постоји у недосегнутим дубинама каквих пећина. Жива вода која извире из врела јесте, као и киша, божанска крв, семе неба. Често је ова вода лековита стога што је на месту где је извор, бунар, чесма, сахрањен какав знаменити јунак, чија душа обитава крај воде доприносећи томе што она постаје религијски "чиста" и магијски исцелитељска. У том смислу и у нашој поезији можемо наћи примере да је у част каквог јунака ископан бунар, или посађено родно дрво поред гроба.
, "Лепо га је уја саранио./.../ Јошт на лепшем месту укопа га, / Раку копа крај друма царева, / Око гроба столе пометао,/ Чело главе ружу усадио,/ А до ногу јелу усадио,/ До те јеле бунар ископао/.../ Који прође туд друмом царевим,/ Ко ј' уморан, нека отпочине,/.../ А кога је обрвала жеђца,/ Бунар има, нек' утоли жеђцу" (Караџић, III, 1973: бр. 40). .
Најзад, о св. Јовану остави се крај живе воде жито или корен кукуруза, као својеврсна жртва води. Или се умеси и у живу воду баци нарочити хлепчић направљен од новог брашна, од жита које је те године приспело и затим самлевено: као својеврсна жртва води! Тако и о Видовдану. Велика је магијска моћ проточне воде уопште, а посебно воде која се захвата крај воденица. Врачаре или чињарице често би за своје магије захтевале од "клијената" да им донесу воду, на пример, са "левог", односно "десног" воденичног витла (точка), или пак са места званог "одврата" - где улази вода за воденицу, како би тим и таквим водама сачиниле мађије одговарајућег дејства: да "одврате", "одгоне" злу намеру душмана са одређеног домаћинства, чељадета, или, пак, да "наврну" воду или какво "Добро" на своју "воденицу", на свој дом, уколико је реч о томе да треба неку особу супротног пола, а из туђе куће, магијски приволети на брак са својима. Изрази "бела" и "црна магија" одређују се управо према поменутом магијском кључу, односно смеру магијског дејства.
И у погребном култу проточна вода, нарочито она у рекама, потоцима, игра важну улогу. Када се након погреба у реци пере одећа умрлога, обавезно се неки мањи део одеће, нпр. чарапа, марамица, намерно пусти низ воду. Тако се и вода која је била крај умрлога, на самртном одру, проспе у реку. "Пролазак крај воде, просипање воде има важно значење као елемент одласка мртвога са света живих у свет мртвих" (Василев, 1985:199).
Митолошка свест Прасловена, и у томе реду Срба који чине део једног рукавца индоевропске гране, била је под снажним утицајем "чудесног" деловања космичких и природних сила. Све то, као и начин привређивања будући да се народ махом бавио земљорадњом и сточарством, произвели су и код Срба дубоку везаност људи за природу, чији се трагови осећају пре свега у веровању. На ту чињеницу указују бројна имена која Срби имају за биљни свет, што се мора тумачити као последица интимне везе народа са природом.
1- Култ биљака и ватре. Према народном веровању свака биљка је добила своју душу. Нишевљанин је с правом запазио да када се "персонификација биљака извршила, онда је већ чврст темељ био положен за митско стварање", а временом "од душа умрлих људи у биљу постадоше нека натчовечанска, божанска бића". Код Литванаца, као једног дела Старих Словена, налазимо најјасније трагове култног односа према биљу "код којих се обожавао: дуб, бреза, леска, трешња, јавор, јасен, зова и још разно цвеће. Па онда имађаху бога који господари над пољима; другог неког бога, који чува поља; и опет неког даљег бога, који чини да се зелене ливаде. Једна нарочита божица беше код њих заштитница жита. Шуме такођер имађаху свога особитог бога", тако да је некада "свако важније биље имало свога бога". У митологији Лета - такође једног од словенског народа, запажамо следеће богиње "биљног света: матер градина, матер џбунова, матер поља, матер шума, матер цвећа, матер земље, мамицу цветања и матер Ивањ-дана". Уосталом, и наш народ чак "ни изумрлу биљку неће из корена ишчупати, страхујући, да тиме не би чупао косе својој умрлој мајци или стармајци" (Софрић, 1990: 158,159).
Култ дрвета и биљака један је од ретких из скале старих култова који је хришћанска црква, и у томе посебно српска православна, брзо и безусловно прихватила, тако да овај култ данас има посебно значајно место и своју симболику у овој цркви. Реч је о бројним религијским радњама у којима се манипулише дрветом. Нарочито су у српској религији значајни босиљак, маслина и посебно бадњак. Обожава се или читава биљна врста као што су то стабла липе, храста, леске, или пак поједини истакнути примерци једне врсте дрвета, као што је, на пример бор краља Милутина у Неродимљу, крушка код Ђевђелије, брест у Петровграду.
Протословени су веровали у шумске демоне, а посебно место у томе имао је култ храстовог дрвета. "Храст је код паганских Словена свето дрво, повезано с култом предака, са оваплоћењем душа умрлих, а такође и са идејом свемирског дрвета" (Велец., 1996: 37). Његов је особит значај у бадњиданском култу, који је унутрашње повезан са култом огњишта и огња, који се - никако случајно - митолошки и етимолошки доводе у везу са аријским божанством "Агни" = огањ. "Уопште, култ ватре је карактеристични елемент индоевропских религија; име значајног ведског бога Агњија налази се у латинском ignis, литванском ugnis, старословенском ogni. Можемо претпоставити да је бог сунца задржао врло утицајно место још од протоисторије", примећује Мирча Елијаде. У наставку додаје како је "у Ирану, име божанства ватре Атар али има показатеља да се у "старијој терминологији култа, ватра називала agni а не atar (Елијаде, I, 1991: 163). Код Срба су постојала и карактеристична лична имена: Агна и Огњан, од којих је друго и данас још присутно.
У ритуалном ложењу "бадњака" - младог храстовог дрвета, "бадњак" можемо посматрати као замену или као супституцију Младога бога, бога Сунца. Реч је о идеји која је, изгледа, под утицајем хришћанства заменила ранију лунарну симболику. Јер, манипулација бадњаком пада или пре изласка сунца - када се он махом сече у шуми, или после заласка сунца, када се уноси у кућу и ставља на огањ. Сви словенски народи приписују храсту митски и свети карактер. Нема никакве сумње да је у старим индоевропским религијама храст био познато дрво бога громовника. Поједини примерци храста, у лику заветних "записа", вршили су код Срба улогу првобитних народних храмова. Храст у функцији "записа" је табуисано дрво. "Не ваља сећи дрво "запис", пети се на њ, нити гране његове горети, ма и саме пале, јер ћеш умрети - светиња је то и не треба је ништити" (Васиљевић, 1996: 59).
И у Старом завету се на више места помиње храст у улози божанског дрвета. Долазак анђела, нпр. везује се за храст. "Потом дође анђео Господњи и сједе под храстом у Офри" (Свето, 1974: Суд, 6, 11). Према Тројановићу, бадњак је нека врста идола, који због сунчевог привидног хода и повратка, небесну сцену одиграва на домаћем огњишту. Он се мора сваке године обновити, као што то чини и сунце, из чега произлази да бадњакова снага траје само годину дана, из чега следи да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла (Трој., 1905: 230).
Када смо већ код ова два велика хришћанска, а рекао бих и индоевропска празника, данас позната под именима Бадњи дан и Божић, ваља да нешто више кажемо о њиховом правом духовном значењу и смислу. О иразнику у спомен Исусовог рођења у Витлејему који се слави 25. децембра, или код Срба по новом календару 7. јануара, данас је у науци преовладало следеће тумачење: "Празник овог датума, доведен у везу с датумом зимског солстиција, установио је цар Аурелијан у III веку после Христа. До 336. постаје хришћански, пошто се повезује с Христом, 'Сунцем праведности', и представља почетак литургијске године у Риму". Наиме, "нагађање око датума Исусовог рођења потиче од Климента Александријског (он је предлагао 20. мај), али стварни датум остао је непознат. У Риму је тај датум падао у време раздобља весеља које је започињало сатурнијама 17. децембра, и то исто весеље је карактерисало и хришћанску светковину" (ЕЖР: 99). Просто речено, код индоевропских народа сећање на ову велику зимску светковину, солстициј, од када почиње, у ствари, рачунање Нове године, било је у тој мери укорењено да хришћанска црква није имала друго решење, већ да једну - са гледишта своје ортодоксије - иначе, безначајну епизоду, какав је датум рођења Христоса, уметне у време ових зимских светковина, и тако заобилазним путем, хришћанском идејом препокрије исконску садржајност празника древних, паганских народа.
Дакле, бадњак је нека врста фетиша или заштитника, који се користи у ритуалу који је добио искључиво соларни смисао. Другим речима, бадњак се доводи у везу са веровањем о сунцу. Бадњак је, дакле, божанство нарочите врсте, које се спаљује да би опет оживело. Међутим, како се Бадње вечери призивају и окупљају "домаћи покојници", као и због посног карактера вечере и многих других елемената ритуала, бадњак је повезан и са култом покојника.
Како, дакле, протумачити однос Огња, Агњија и Бадњег дана код Срба? За Симу Тројановића „бадњак је нека врста фетиша, односно заштитника". Шредер указује на „соларни значај", па се бадњак према овом теоретичару доводи „у везу са веровањем о сунцу", док Чајкановић сасвим одређено наглашава да је „бадњак божанство своје врсте, које се спаљује да би се опет оживело". Бадње вечери се окупљају и „домаћи покојници". Због те чињенице је, према Дробњаковићу, сам „бадњак у вези с култом покојника" (Дроб., 1960: 18). О повезаности Агњија са Огњем, а све то и са култом предака, који се темељи на патријархатском начелу, говори и један став из древне аријске културе забележен у Рг ведама:
„Ој оци, с помоћу приближите се по слами; ми вам овде приредисмо пиће, уживајте га, дођите амо с помоћу прејаком, и подајте нама спасење и здрав благослов! [...] Дођи, о Агњи, с благим оцима, с вернима, с мудрима, који у светлости пребивају [...] уживајте на слами приложена јела [...] ти зналче бића Агњи вољно уживај лепо спремљену жртву".
Како се може видети, Агњију се принела жртва, дарови у храни, и то на слами, управо онако како то чине Срби Бадње вечери, односно на гробљу за време задушница, постављајући храну на земљу да би умрли преци могли лакше приступити даровима у јелу и пићу. Дакле, као да је Агњи овде очувао један део хтоничних елемената, облик змије. Овде ћемо још само упозорити на врло упражњаване обичаје са тзв. „живом ватром", које је наш народ на простору источне Србије веома добро очувао. Такве су се ватре „вадиле" од сувих липових мотки, а користила се у магијским обредима, најчешће у функцији лустрације, у циљу „терања" болести, посебно сточних. Тада би, о Спасовдану на пример, стада крава, коња и оваца била прогоњена између таквих двеју ватри. О томе обичају налазимо бројне примере и код Германа. Код нас их је описао Сима Тројановић.
2 - Култ воде и извора. Опште је уверење да у сваком српском крају има по која оглашена здрава вода, код које се свет скупља, у њој се купа, умива се или је пије. Такви се извори често походе о Видовдану. Болесни људи се умију водом са тих извора, па марамицом или пешкиром обришу очи и лице, а затим ове предмете оставе крај врела, са веровањем да је на њих магијским путем пренесена њихова "болест" и као таква остављена крај извора, где сада долази у контакт са доброхотним Видовим демонима. Такве пешкире, марамице посвуда видимо крај "лековитих извора". Они су табуисани, не додирују се - будући да се сматрају религијски "нечистим", јер су, према контагиозној магији, инфицирани болешћу. "Лековитом водом" сматрала се и тзв."неначета вода'', која постоји у недосегнутим дубинама каквих пећина. Жива вода која извире из врела јесте, као и киша, божанска крв, семе неба. Често је ова вода лековита стога што је на месту где је извор, бунар, чесма, сахрањен какав знаменити јунак, чија душа обитава крај воде доприносећи томе што она постаје религијски "чиста" и магијски исцелитељска. У том смислу и у нашој поезији можемо наћи примере да је у част каквог јунака ископан бунар, или посађено родно дрво поред гроба.
, "Лепо га је уја саранио./.../ Јошт на лепшем месту укопа га, / Раку копа крај друма царева, / Око гроба столе пометао,/ Чело главе ружу усадио,/ А до ногу јелу усадио,/ До те јеле бунар ископао/.../ Који прође туд друмом царевим,/ Ко ј' уморан, нека отпочине,/.../ А кога је обрвала жеђца,/ Бунар има, нек' утоли жеђцу" (Караџић, III, 1973: бр. 40). .
Најзад, о св. Јовану остави се крај живе воде жито или корен кукуруза, као својеврсна жртва води. Или се умеси и у живу воду баци нарочити хлепчић направљен од новог брашна, од жита које је те године приспело и затим самлевено: као својеврсна жртва води! Тако и о Видовдану. Велика је магијска моћ проточне воде уопште, а посебно воде која се захвата крај воденица. Врачаре или чињарице често би за своје магије захтевале од "клијената" да им донесу воду, на пример, са "левог", односно "десног" воденичног витла (точка), или пак са места званог "одврата" - где улази вода за воденицу, како би тим и таквим водама сачиниле мађије одговарајућег дејства: да "одврате", "одгоне" злу намеру душмана са одређеног домаћинства, чељадета, или, пак, да "наврну" воду или какво "Добро" на своју "воденицу", на свој дом, уколико је реч о томе да треба неку особу супротног пола, а из туђе куће, магијски приволети на брак са својима. Изрази "бела" и "црна магија" одређују се управо према поменутом магијском кључу, односно смеру магијског дејства.
И у погребном култу проточна вода, нарочито она у рекама, потоцима, игра важну улогу. Када се након погреба у реци пере одећа умрлога, обавезно се неки мањи део одеће, нпр. чарапа, марамица, намерно пусти низ воду. Тако се и вода која је била крај умрлога, на самртном одру, проспе у реку. "Пролазак крај воде, просипање воде има важно значење као елемент одласка мртвога са света живих у свет мртвих" (Василев, 1985:199).
