Home
5. Вук и пас као демонска бића
"Нама је из старе књижевности сачуван један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен с њом.. ..У каталогу споменути су ближи и даљи народи. Ближим, познатијим народима увек је тражен животињски еквиваленат по каквој унутрашњој вези. За Србина се нпр. каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук [...] митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа". /Веселин Чајкановић/
Веома је сложено питање о карактеру односа два демонска лика: пса и вука. Анализа нашега фолклора и у томе посебно народне књижевности указује на митолошку блискост ових бића. Као што је пас пратилац чобанина, тако је он пратилац и самог божанства које се идентификује са чобанином. Чобанин је отеловљење врховног бога који долази у кућу за време божићних празника, а његов животињски или териоморфни облик јесте вук, који је у словенској и индоевропској традицији "чобанин овцама", као што се и пас каткада сматра за "чобанина". Нема никакве сумње даје ова древна митолошка представа, како рекосмо, послужила касније и самом хришћанству да се лик Христов обликује у форми "доброг пастира".
1 - Атрибути вука као хтонског и лунарног митског лика. Митско обликовање "вука" кореспондира са источно словенским божанством господара шуме, животиња и птица, које је неговано у Русији, Белорусији и, делом, у Украјини, и које се овде појављује у форми лешиј. Словенски лешиј или леши, лесовик, лесовиј. Према мишљењу Мошинског, на Балкану се код Јужних Словена ово биће појављује у лику вучјег пастира, кога у Украјини називају и вучјим богом, који се замишља као бели вук. Доцније је са пријемом хришћанства овај бели вук доведен у блиску везу са св. Ђорђем - белим херојем, који јаше ноћу на коњу, чиме се јасно оцртава и у старијем словенском лику "вука" и у "св. Ђорђу" њихова лунарна и хтонска конфигурација.
(Овде сам дужан да упозорим читаоца на једну важну чињеницу. Поједини топоними које наводим у овој књизи Систем српске митологије неће се у свему поклопити са топонимима Српских митолошких мапа, због тога што мапе, у принципу, не покривају сваки квадратни километар бивше југословенске државе, већ само парадигматичне просторе, на којима се, како је аутор проценио, налазе релевантни и митолошки смисаони пакети топонима. Према томе, узалуд ће се тражити у Српским митолошким мапама сваки од топонима који је наведен после одређеног митског лика у овој књизи. Објективно, и сасвим логично, више је наведених топонима са основом "змија" и "змај", на пример, у овој књизи, него у Српским митолошким мапама. )
Кулишић и Чајкановић сматрају да се хтонска и лунарна природа "митског вука изражава у вјеровању да је овај вук сакат, хром", у чему се слажу и руска и бугарска и српска верзија "митског вука" (Кулишић, 1979: 45). Вук је, дакле, териоморфни облик древног српског врховног бога. "Териоморфни" митски ликови су по превасходству хтонски и лунарног су карактера. О томе на другом месту Кулишић примећује: "Чињеница да је вук предводник [...] био хром указује да је и наш митски вук, 'кривељан' [...] могао представљати и лунарно биће, јер саката митска бића, по општем вјеровању, представљају мјесец" (Кулишић, 1973: 200). Ову представу налазимо, осим у српској и у митологијама других народа. Навешћу део једне карактеристичне приче, чији је садржај у томе да је после много перипетија вук постао вишестрано осакаћен. У овој причи је интересантно и то што су повезани "вук" и велико хтонско божанство "Баба".
"Вук се је побоја још већега белаја па нагне испод тога растића - без ува, мршав, гладан, проб'јена чела, крљавијех зуба, издрпанијех ногу, кусаст, преварен и преб'јене гребенице - и потече кроз Шужањску Драгу и оде на Висибабу изнад Бабиног Потока и дође у Рудо Поље [...] и онђе крепа" (Бубало, 1936: 82).
2 - Култни карактер вука. Код балканских Словена, Срба и Бугара пре свега, у време јесењих вучјих празника, Мратинаца, посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ и облик врховног српског Бога. Виша форма, соларни карактер Бога, симболички се сада представља у појави Змаја, који претпоставља Сунце у узлазној линији.
У раду Два празника из животињског култа, Чајкановић је показао како је пас "демонска" и "пророчка" животиња, и по својој природи амбивалентна. Уосталом, и данас се још завијање пса, посебно на раскршћу, тумачи као предосећање несреће. Међутим, да су вук и пас исте митолошке структуре, те да оно што чини пасједнако важи и за вука, показује једна наша пословица: "Развукао као курјак на раскршћу. Рече се кад ко рђаво пјева" (Посл., 1889: 251). Дакле, тужно или пророчко завијање вука истоветно је са оним што народ приписује псу. Исто тако, пас и вук, као две митолошке форме истог култног и демонског бића, имају паралелу и у змији, која се у народном веровању такође појављује у два супротна обличја или стања, добром и злом. Тако се и вук приказује: у добром лику - као домаћи пас, и у лошем издању - у облику дивље животиње која наноси човеку штету.
Какво је симболичко значење "пса", односно "змије" и других ликова животиња на обредним хлебовима? Обредни хлебови који се месе Бадњега јутра имају нарочиту улогу у мађијским обичајима за плодност. Верује се да се преко њих може пренети плодоносна снага пшенице од које су умешени, а преко ње и дух жита, на све оно чему су намењени. У истом смислу то важи и за хлебове на којима се приказује пас, јер се веровало да ће се преко обредног хлеба намењеног псу пренети магијска моћ духа жита, чија је инкарнација могла да буде и ова животиња. Према Џејмсу Фрејзеру у Француској, Немачкој и словенским земљама дух жита се могао појавити у облику вука и пса. Веровало се да се дух жита у облику пса налази у последњем снопу пшенице за време жетве (Фрејзер, 1,1977:556-557).
3 - Вук и пас у обредној и магијској пракси. За време Мратинаца, тзв. вучјих празника, жене не смеју ништа радити у руке, посебно се не сме додиривати вуна, као форма "нечисте" материје, а све из поштовања према митском вуку. Народно објашњење гласи: не сме се ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О демонској природи вука, како смо рекли, веома јасно говори и наше веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина. Посебно је забрањено вука спомињати о Божићу. Код Срба и Црногораца, наглашава Кулишић, за време празника из зимског циклуса, нарочито Светог Томе и Светог Арханђела Михаила - чија је функција била да заклапа, и по потреби, а ради одмазде и кажњавања непослушних и неверних чобана да отклапа чељусти вука - затим за време Мратинаца, Божића, св. Саве, пролећног ђурђевданског празника, обављао се низ магијских радњи ради заштите од вукова. Као и "змији" тако се и "вуку" о Божићу приноси одговарајућа жртва. "Извори XV вијека у Западних Словена спомињу обичај позивања вука на објед, како би на тај начин сачували овце од вукова [...]. И у неким крајевима Србије био је обичај да се о Божићу изнесе на раскршће вуку вечера од свих јела са трпезе. На Косову су на Бадњи дан спремали за вука нарочити колач који би навечер домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку" (Кулишић, 8, 1973: 198,199).
Бугарски етнолог Василев је дао широки опис обичаја у Бугарској који се упражњавају око Мратинаца, и који у доброј мери кореспондирају са онима у источној Србији, дакле, на простору некадашње Тракије. "За време Вучјих празника жене не раде скоро ништа. Не преду, не плету, не ткају, да не би додиривале вуну. Верује се ако се не поштује та забрана, вуци ће појести овце [...]. Раширено је занимљиво веровање, да ако би муж био сахрањен у одећи која је прављена ових Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака (вампира)" (Василев, 1985: 132).
Митолози су доказали да је језичка форма "вукодлак" типично јужнословенска, и да словенско веровање да се душа после смрти инкарнира у "вука" - отуда "вукодлак", говори у прилог култу "вука" код Словена, посебно Јужних. "Длака" значи "кожа", "крзно". Према Петру Скоку реч длака "није свесловенска, него само јужнословенска". Исто тако, народно веровање да су вукодлаци "појели месец", да је "пас на месецу" указује на лунарну природу "митског вука". Кулишић је сасвим у праву када сматра како "словенска вјеровања о вуку садрже извјесне тотемистичке елементе, а да представе о митском, хромом, понекад и бијелом вуку очито садрже вјеровања о хтонско-лунарном бићу" (Кулишић, 1979: 50).
Укратко, вук и иас имају важну улогу у народној религији, а посебно у божићним обичајима. Од етнолошки изузетне важности је чињеница да се на два веома значајна, ако не и најзначајнија хлеба сточарског народа источне Србије, на "кући" и "овчарници", појављује симболичка ознака за пса. "Пас" је најчешће постављен на улазу "куће" домаћина, односно "тора" у којем се чува стадо. Структуралистички посматрано, ми јасно запажамо како наш врховни бог у форми вука/пса, с једне стране, и Бадњи дан кога симболизује огањ, са друге стране, стоје у блиском односу. У једној успутној опасци Мирче Елијаде је показао да ова престава има дубље и древније корене. Наиме, и сам индијски Агни је повезан са псом и вуком. "Он се (Агни) због своје улоге при спаљивању лешева назива 'ждерачем меса' и понекад упоређује са псом или са шакалом" (Елијаде. I, 1991: 179). Уосталом, и једна наша пословица која гласи: "Срећан као пас у Хришћанској цркви, јер не смије завирити у њу (Караџић, 1987: бр. 5064) указује на то да је пагански "пас" постао у хришћанству "нечиста" животиња и да је у истом смисаоном односу као што је то и пагански врховни бог, чији је супститут лик "ђавола". Обоје припадају "нечастивим силама". Како рекосмо, вук и пас су у многим религијама лунарне животиње. Дакле, и пас је повезан са Месецом, па се често, у народним казивањима, препознаје на месечевим пегама. И не само то. У једној нашој причидознајемокакојепасдохватиомесеци одгризао му парче. Било како било, пас је домаћа форма, двојник вуков, или он је добри лик "вуков".
4 - Пас као полаженик у источној Србији. Што се врховног божанског карактера "вука", односно "пса" тиче, он се запажа у неколико значајних обредних радњи. Најпре, у источној Србији пас се и данас још појављује у улози "полаженика", па су у овом крају на празнике: свету Варвару, светога Игњата и на Бадњи дан уводили у кућу поред овце и вола, свиње и кокошке, и пса као полаженика. Пас као пратилац чобанина има велику улогу и у божићним обичајима када му се указује изузетна почаст, осим у источној Србији, посебно у динарским областима, у Босни, Херцеговини, Црној Гори, где је било развијено овчарство. П. Костић ову митолошко-магијску чињеницу тумачи социолошки. „Појава пса полаженика само у источним крајевима Србије, као и у западној Бугарској, могла би се довести у везу са архаичном старобалканском сточарском традицијом у тим крајевима, која је имала велику улогу у симбиози словенског и трачког романизованог становништва, касније познатог под називом Власи". Међутим, „култ пса био је посебно развијен код сточара који су од старине обитавали на косовским планинама" (Костић, 1986: 187). Треба обратити пажњу на већ публиковане фотографије бројних рељефа Николе Вулића са нашега простора, на којима је управо приказан Трачки коњаник са псом поред коња. Да ли би се већ на основу тога могло установити како пас није само пратилац шумско-пастирских већ и ловачких божанстава.
Наводим само неколико типских форми огромног броја топонима на простору Србије с основом: пас, куче, вук, курјак: Пас, Пасји врх, Пасји поток, Пасјане, Пасјак, Кучиш, Кучево; Кучково, Кучишта, Кучевиште, Кучајна; Вучковица, Вучинар, Вучјак, Вучидол, Вучје брдо, Вукова глава, Вукове рупе, Вучје Поље, Вучанска шума, Вучји крш, Вучји мрамор, Вујин поток, Вучја пољана, Вучјолоквинска река, Вуковачка река, Вучопад, Вуковље, Вуковац, Вукушица, Вучитрн, Вучак, Вучевица, Вукодраж; Курјаковац, Курјачковац, Курјаче. И у Бугарској постоји знатан број топонима са основом "вьлк": Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлкановска м., Вьлковия, Вьлчи градь, Вьлчовци, Вьлчиня, Вьлчи Доль, Вьлкосель, Вьлчковичь, Вьлчи изворь, Вьлково, Вьлчи доль, Вьлканово.
"Нама је из старе књижевности сачуван један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен с њом.. ..У каталогу споменути су ближи и даљи народи. Ближим, познатијим народима увек је тражен животињски еквиваленат по каквој унутрашњој вези. За Србина се нпр. каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук [...] митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа". /Веселин Чајкановић/
Веома је сложено питање о карактеру односа два демонска лика: пса и вука. Анализа нашега фолклора и у томе посебно народне књижевности указује на митолошку блискост ових бића. Као што је пас пратилац чобанина, тако је он пратилац и самог божанства које се идентификује са чобанином. Чобанин је отеловљење врховног бога који долази у кућу за време божићних празника, а његов животињски или териоморфни облик јесте вук, који је у словенској и индоевропској традицији "чобанин овцама", као што се и пас каткада сматра за "чобанина". Нема никакве сумње даје ова древна митолошка представа, како рекосмо, послужила касније и самом хришћанству да се лик Христов обликује у форми "доброг пастира".
1 - Атрибути вука као хтонског и лунарног митског лика. Митско обликовање "вука" кореспондира са источно словенским божанством господара шуме, животиња и птица, које је неговано у Русији, Белорусији и, делом, у Украјини, и које се овде појављује у форми лешиј. Словенски лешиј или леши, лесовик, лесовиј. Према мишљењу Мошинског, на Балкану се код Јужних Словена ово биће појављује у лику вучјег пастира, кога у Украјини називају и вучјим богом, који се замишља као бели вук. Доцније је са пријемом хришћанства овај бели вук доведен у блиску везу са св. Ђорђем - белим херојем, који јаше ноћу на коњу, чиме се јасно оцртава и у старијем словенском лику "вука" и у "св. Ђорђу" њихова лунарна и хтонска конфигурација.
(Овде сам дужан да упозорим читаоца на једну важну чињеницу. Поједини топоними које наводим у овој књизи Систем српске митологије неће се у свему поклопити са топонимима Српских митолошких мапа, због тога што мапе, у принципу, не покривају сваки квадратни километар бивше југословенске државе, већ само парадигматичне просторе, на којима се, како је аутор проценио, налазе релевантни и митолошки смисаони пакети топонима. Према томе, узалуд ће се тражити у Српским митолошким мапама сваки од топонима који је наведен после одређеног митског лика у овој књизи. Објективно, и сасвим логично, више је наведених топонима са основом "змија" и "змај", на пример, у овој књизи, него у Српским митолошким мапама. )
Кулишић и Чајкановић сматрају да се хтонска и лунарна природа "митског вука изражава у вјеровању да је овај вук сакат, хром", у чему се слажу и руска и бугарска и српска верзија "митског вука" (Кулишић, 1979: 45). Вук је, дакле, териоморфни облик древног српског врховног бога. "Териоморфни" митски ликови су по превасходству хтонски и лунарног су карактера. О томе на другом месту Кулишић примећује: "Чињеница да је вук предводник [...] био хром указује да је и наш митски вук, 'кривељан' [...] могао представљати и лунарно биће, јер саката митска бића, по општем вјеровању, представљају мјесец" (Кулишић, 1973: 200). Ову представу налазимо, осим у српској и у митологијама других народа. Навешћу део једне карактеристичне приче, чији је садржај у томе да је после много перипетија вук постао вишестрано осакаћен. У овој причи је интересантно и то што су повезани "вук" и велико хтонско божанство "Баба".
"Вук се је побоја још већега белаја па нагне испод тога растића - без ува, мршав, гладан, проб'јена чела, крљавијех зуба, издрпанијех ногу, кусаст, преварен и преб'јене гребенице - и потече кроз Шужањску Драгу и оде на Висибабу изнад Бабиног Потока и дође у Рудо Поље [...] и онђе крепа" (Бубало, 1936: 82).
2 - Култни карактер вука. Код балканских Словена, Срба и Бугара пре свега, у време јесењих вучјих празника, Мратинаца, посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ и облик врховног српског Бога. Виша форма, соларни карактер Бога, симболички се сада представља у појави Змаја, који претпоставља Сунце у узлазној линији.
У раду Два празника из животињског култа, Чајкановић је показао како је пас "демонска" и "пророчка" животиња, и по својој природи амбивалентна. Уосталом, и данас се још завијање пса, посебно на раскршћу, тумачи као предосећање несреће. Међутим, да су вук и пас исте митолошке структуре, те да оно што чини пасједнако важи и за вука, показује једна наша пословица: "Развукао као курјак на раскршћу. Рече се кад ко рђаво пјева" (Посл., 1889: 251). Дакле, тужно или пророчко завијање вука истоветно је са оним што народ приписује псу. Исто тако, пас и вук, као две митолошке форме истог култног и демонског бића, имају паралелу и у змији, која се у народном веровању такође појављује у два супротна обличја или стања, добром и злом. Тако се и вук приказује: у добром лику - као домаћи пас, и у лошем издању - у облику дивље животиње која наноси човеку штету.
Какво је симболичко значење "пса", односно "змије" и других ликова животиња на обредним хлебовима? Обредни хлебови који се месе Бадњега јутра имају нарочиту улогу у мађијским обичајима за плодност. Верује се да се преко њих може пренети плодоносна снага пшенице од које су умешени, а преко ње и дух жита, на све оно чему су намењени. У истом смислу то важи и за хлебове на којима се приказује пас, јер се веровало да ће се преко обредног хлеба намењеног псу пренети магијска моћ духа жита, чија је инкарнација могла да буде и ова животиња. Према Џејмсу Фрејзеру у Француској, Немачкој и словенским земљама дух жита се могао појавити у облику вука и пса. Веровало се да се дух жита у облику пса налази у последњем снопу пшенице за време жетве (Фрејзер, 1,1977:556-557).
3 - Вук и пас у обредној и магијској пракси. За време Мратинаца, тзв. вучјих празника, жене не смеју ништа радити у руке, посебно се не сме додиривати вуна, као форма "нечисте" материје, а све из поштовања према митском вуку. Народно објашњење гласи: не сме се ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О демонској природи вука, како смо рекли, веома јасно говори и наше веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина. Посебно је забрањено вука спомињати о Божићу. Код Срба и Црногораца, наглашава Кулишић, за време празника из зимског циклуса, нарочито Светог Томе и Светог Арханђела Михаила - чија је функција била да заклапа, и по потреби, а ради одмазде и кажњавања непослушних и неверних чобана да отклапа чељусти вука - затим за време Мратинаца, Божића, св. Саве, пролећног ђурђевданског празника, обављао се низ магијских радњи ради заштите од вукова. Као и "змији" тако се и "вуку" о Божићу приноси одговарајућа жртва. "Извори XV вијека у Западних Словена спомињу обичај позивања вука на објед, како би на тај начин сачували овце од вукова [...]. И у неким крајевима Србије био је обичај да се о Божићу изнесе на раскршће вуку вечера од свих јела са трпезе. На Косову су на Бадњи дан спремали за вука нарочити колач који би навечер домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку" (Кулишић, 8, 1973: 198,199).
Бугарски етнолог Василев је дао широки опис обичаја у Бугарској који се упражњавају око Мратинаца, и који у доброј мери кореспондирају са онима у источној Србији, дакле, на простору некадашње Тракије. "За време Вучјих празника жене не раде скоро ништа. Не преду, не плету, не ткају, да не би додиривале вуну. Верује се ако се не поштује та забрана, вуци ће појести овце [...]. Раширено је занимљиво веровање, да ако би муж био сахрањен у одећи која је прављена ових Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака (вампира)" (Василев, 1985: 132).
Митолози су доказали да је језичка форма "вукодлак" типично јужнословенска, и да словенско веровање да се душа после смрти инкарнира у "вука" - отуда "вукодлак", говори у прилог култу "вука" код Словена, посебно Јужних. "Длака" значи "кожа", "крзно". Према Петру Скоку реч длака "није свесловенска, него само јужнословенска". Исто тако, народно веровање да су вукодлаци "појели месец", да је "пас на месецу" указује на лунарну природу "митског вука". Кулишић је сасвим у праву када сматра како "словенска вјеровања о вуку садрже извјесне тотемистичке елементе, а да представе о митском, хромом, понекад и бијелом вуку очито садрже вјеровања о хтонско-лунарном бићу" (Кулишић, 1979: 50).
Укратко, вук и иас имају важну улогу у народној религији, а посебно у божићним обичајима. Од етнолошки изузетне важности је чињеница да се на два веома значајна, ако не и најзначајнија хлеба сточарског народа источне Србије, на "кући" и "овчарници", појављује симболичка ознака за пса. "Пас" је најчешће постављен на улазу "куће" домаћина, односно "тора" у којем се чува стадо. Структуралистички посматрано, ми јасно запажамо како наш врховни бог у форми вука/пса, с једне стране, и Бадњи дан кога симболизује огањ, са друге стране, стоје у блиском односу. У једној успутној опасци Мирче Елијаде је показао да ова престава има дубље и древније корене. Наиме, и сам индијски Агни је повезан са псом и вуком. "Он се (Агни) због своје улоге при спаљивању лешева назива 'ждерачем меса' и понекад упоређује са псом или са шакалом" (Елијаде. I, 1991: 179). Уосталом, и једна наша пословица која гласи: "Срећан као пас у Хришћанској цркви, јер не смије завирити у њу (Караџић, 1987: бр. 5064) указује на то да је пагански "пас" постао у хришћанству "нечиста" животиња и да је у истом смисаоном односу као што је то и пагански врховни бог, чији је супститут лик "ђавола". Обоје припадају "нечастивим силама". Како рекосмо, вук и пас су у многим религијама лунарне животиње. Дакле, и пас је повезан са Месецом, па се често, у народним казивањима, препознаје на месечевим пегама. И не само то. У једној нашој причидознајемокакојепасдохватиомесеци одгризао му парче. Било како било, пас је домаћа форма, двојник вуков, или он је добри лик "вуков".
4 - Пас као полаженик у источној Србији. Што се врховног божанског карактера "вука", односно "пса" тиче, он се запажа у неколико значајних обредних радњи. Најпре, у источној Србији пас се и данас још појављује у улози "полаженика", па су у овом крају на празнике: свету Варвару, светога Игњата и на Бадњи дан уводили у кућу поред овце и вола, свиње и кокошке, и пса као полаженика. Пас као пратилац чобанина има велику улогу и у божићним обичајима када му се указује изузетна почаст, осим у источној Србији, посебно у динарским областима, у Босни, Херцеговини, Црној Гори, где је било развијено овчарство. П. Костић ову митолошко-магијску чињеницу тумачи социолошки. „Појава пса полаженика само у источним крајевима Србије, као и у западној Бугарској, могла би се довести у везу са архаичном старобалканском сточарском традицијом у тим крајевима, која је имала велику улогу у симбиози словенског и трачког романизованог становништва, касније познатог под називом Власи". Међутим, „култ пса био је посебно развијен код сточара који су од старине обитавали на косовским планинама" (Костић, 1986: 187). Треба обратити пажњу на већ публиковане фотографије бројних рељефа Николе Вулића са нашега простора, на којима је управо приказан Трачки коњаник са псом поред коња. Да ли би се већ на основу тога могло установити како пас није само пратилац шумско-пастирских већ и ловачких божанстава.
Наводим само неколико типских форми огромног броја топонима на простору Србије с основом: пас, куче, вук, курјак: Пас, Пасји врх, Пасји поток, Пасјане, Пасјак, Кучиш, Кучево; Кучково, Кучишта, Кучевиште, Кучајна; Вучковица, Вучинар, Вучјак, Вучидол, Вучје брдо, Вукова глава, Вукове рупе, Вучје Поље, Вучанска шума, Вучји крш, Вучји мрамор, Вујин поток, Вучја пољана, Вучјолоквинска река, Вуковачка река, Вучопад, Вуковље, Вуковац, Вукушица, Вучитрн, Вучак, Вучевица, Вукодраж; Курјаковац, Курјачковац, Курјаче. И у Бугарској постоји знатан број топонима са основом "вьлк": Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлкановска м., Вьлковия, Вьлчи градь, Вьлчовци, Вьлчиня, Вьлчи Доль, Вьлкосель, Вьлчковичь, Вьлчи изворь, Вьлково, Вьлчи доль, Вьлканово.
